Danas se Valentinovo obilježava iskazivanjem ljubavi i darivanjem voljene osobe. Pritom najčešće poklanjamo ružu, čokoladu ili neku drugu sitnicu. No, je li i nekada bilo tako?
Starije generacije sjećaju se običaja darivanja najmlađih. Naime, 14. veljače odrasli bi ukućani okitili grane stabala u dvorištima raznim slatkišima, komadima voća ili pecivom u obliku ptičica. Djecu bi, čim bi se probudila, poslali po primamljive darove, s objašnjenjem da su ih nagradili „friško vjenčani ftičeki“. Onima najhrabrijima, bosonogima, obećan je i najvrjedniji poklon, „crvene čizmice“. Dok su po okićenim stablima skakutale i pjevale ptičice te time naviještale skori dolazak proljeća, dječica su trčkarajući i sladeći se poslasticama, polako „zarađivala“ svoje čizmice – od hladnoće zacrvenjele dječje nožice.
Jedna predaja govori i da su se tog dana sastajale neudane djevojke i promatrale ptice, a one su im otkrivale njihovog budućeg supruga. Crvendać je nagovijestio udaju djevojke za mornara, dok je češljugar značio bogatstvo u budućem braku. Prizor vrapca bio je znak siromaštva ali i, unatoč tome, sretnog braka. Sova pak je predstavljala nesreću, odnosno ostanak djevojke neudanom.
Možda su se protekom vremena valentinovski običaji promijenili, ali svrha im je ostala ista: iskazati ljubav prema drugome, sebi, obitelji, prijateljima, svijetu… Voljeti i biti voljen.
Sretno vam Valentinovo!
I za kraj… Prigodna narodna pjesma iz zbornika kajkavskih pjesama o Međimurju „Popevka zemlji“ urednika Dragutina Tome.
Slaviček se ženi
Slaviček se ženi z Bukovoga grada,
njegva zaručnica slavičica mlada.
Orlin starešina, sokol deverina,
zeba je zebrana gospa podsnehalja.
Mlada lastavička bila podeklička,
zastavnik zebrani bil je prav gizdavi.
Ondi pastarička nazoči je bila,
cimere katanom na škrljak prišila.
Viteška peršona palčeka gospona,
njega su zebrali svatom za kaprola.
A grlica siva katane podbriva,
labud vodu nosi, sve po redu vmiva.
Za barila nesti treba bilo hlapca,
na to su priprejli trstenoga vrapca.
Bela golubica snažna sokačica,
drva joj donaša siva jarebica.
A pisani detel v kuhinju se zaletel,
gospi sokačici pevca je donesel.
Kavka doletela, mlinčenjaka vzela
a strnatka zelje i čurke nadeva.
V srablivki se cukor vu vini namače,
s tem si sokačica grlece primače.
Vrana kruha peče, sraka ga v peć meće,
žerjav se pak z vrčom vu pivnicu šeće.
Harjuš viče zdalka: „Gde nam je kosarka?“
Prepelica rekla: „Pri meni je balta.“
Tko bi se još stvoril, kaj bi na stol dvoril?
Štrk je sim tam hodil, na to se ponudil.
Štinglec se pak glasi: „To su mužikaši,
vuga, kukavača, bajzar i kontraši!“
Črni kos i štinglec: „Mi bomo pređari.
Ako i škvorc dojde, bo nam noftu kvaril.“
Došel je škvorjanec, on se pustil v tanec,
za njim je vrabica, njegva tancarica.
Jeden je koracal a drugi je skakal,
da su jim se svati morali smejati.
Donesel je zajec sobom deset jajec,
došla i zajica, k njemu se prismica.
Došel je i kozlek svojom dugom bradom,
med nimi je delal veliku paradu.
Po svoj hiži tancal, zatim na stol skočil,
pak je svoje pažle v tenfanje namočil.
Gledala je sova odaleč spod krova,
je li bo večerja naskorom gotova.
Došla je i srna, gosle je potrla,
zatim dojde jelen, nazaj gosle skelel.
Doletel je krampač, prijel je za tukač,
donesel mužara te kukmasti futač.
Zaručnica pita: „Al´ bo skorom večer?“
Mladoženja veli: – Onda bom ja srečen.
Čekaj samo malo, vre se to dosmica,
kaj mi skup denemo sva rumena lica.
